Delo

гогољ — МЕЛХИОР ДЕ ВОГИЈЕ (свршетак) III. Године 1835. Николај Васиљевич наиусти своје место на универонтету и сасвпм се одрече државне службе. „Постао сам опет слободан Козак“, шгше тада. То .је најплодније време његовога рада. Пише у исти мах приповетке, комедије, разне ч.танке, скупљене доцније под насловом Арабеске. Па оврј се збирцн нећемо задржаватн. Гогољ је ту, без пзбора, потрпао све са свога ппсаћег стола: крптичке чланке, нацрте за своја предавања средњевековне псторије, главе из мртворођених романа. Најзашшљивија .је утој збирцп Запнсница једне луде; ппсац покушава да прати у паду разум којн се гаси. Приповетке из овога времена пзносе нам писца, како иипа по своме реализму: час му се предаје сасвим, час опет, по старој навнци, летп у земљу уображења. Међу овим неједнаким композицпјама Огртач заслужује да га издвојимо. Што внше читам Русе, с-ве више увиђам да је имао право један од њнх, којије врло добро познавао кн.ижевну историју последњих четрдесет година, кад ми је рекао: „Сви смо мн изашли из Гогољева ОгртачаТ Доцније ћемо впдетп колико је ово порекло очигледно код Достојевскога; цео је страшнн романснјер у својој првој књизи, Беднп људи, а Бедним људима је клица у Огртачу. Њихов беднп јунак, преписач Ђевушкин, само је развијенпји п мрачнији Акакије Акакјевич, смешан тип чиновника, кога створп Гогољ. У почетку је лнце намештено као две славне добричине Флоберове, Бувар н Пекише; ради веће слпчности