Delo

Г 0 I' О Љ '24.') Тако је бнло е Гогољем. оа оне сам поједпности дознао одједне породице која.јебила посредшп.’ иамеђу Цара н писца. Једно лнце пз те породпце каза господару за оскудпцу младога писца: Лма ли он дара?“ запнта Цар. II кад му се то потврди, ставп молиљи иа расположење пет хиљада рубаља. „Само, додаде благонаклоно, нека ваш штићеник не зна да .је овај поклон од мене; сматрао бн с-е обавезнпм да ппше у званпчном правцу.” Доцније му .је давао помоћ преко /Куковскога. Б.тагодарећн царско.ј пздашности, непоиравими номад могаше путовати, прогнатп се ван царства, да бп могао слободно дисати. Година 1836 бнла је критична за Гого.ља. У пуној славп жпвот му се трује: духовпп јади, погоршавајућп фпзичку болест, почињу да руше ову душу; од два елемента крји се држаху у равнотежи, веселости и меланхолије, прва се смањује, друга превлађује. Петроградски је свет пљескао Ревизору: морало се пљескатп после цара. Али удружење мржЈве, изазвано овакпм делом, нцје мог.то поштедетн писца. Пмао је да подноси кињења, нападе; тужап поглед, којим је већ гледао све, внде у овоме гоњење. „Сви су протпв мене, пише једном пријатељу, и чиновнпци, и полпцајци, и тјжовци, и књижевници; сви цепају мој комад... . Ја га се гнушам. мога комада! Кунем вам се да нпко не може ни замислнти колпко ја патпм. Изнурен сам и душом п телом “ Осећао .је ирве нападе нервозе, помешане са хппохондријом која ће му поткопатп организам. Обузет нагоном сељења, као у својој младостп, п бегства у Лубек, реши се да путује ■ он говораше: „да бежн“. Овога нута бекство беше озбиљнцје; враћаше се у своју отаџбину у дугпм размацпма, и на послетку дође да проведе последње године. Тврдио је, као доцннје Ту]>гењев, да добро впдп земљу, предмет евојих студпја. само онда кадједалеко. Путнпк пропутова разне де.лове Европе, затим се настани у Риму. Ту се спрпјатељи са сликаром Пвановом. Овај чуднп и моћни умегнпк, повучеп код Капуцинаца на брду Сок]»атовом, [»ађаше од двадесет година на е.лпцн, коју пе довршп никада, Јављање Христа. Ова се два пријатеља узајамно крепљаху у аскетској побожности; пз овога се времена датира оно штп је названо Гогољевнм мистнцизмом. Ми ћемо видети коју вредност треба придати овој речи. Али не треба пре вј»емена износитп ток једнога живота, који треба лратптп по де.дима у којпма се троши. Пре но што тужне сенке помраче овај дух. погледајмо како се прибира за последњн н највећи иапор.