Delo

Бегунац иосаше из Руснје ндеју највећега дела, дела језгровнтога у коме .је хтео „рећп све“. Којн нисац, мало веће амбицпје, ннје сањао ово дело у коме треба рећп све? Од дана кад се назре, оно вас држи до смрти, постаје повереник1 свпх мнсли, господац, а по некад и тнранин целога жнвота. Оно гонн друге планове рада као што љубав гони пријатељство. Код слабпх, скоро код свих, на жалост, тојесамо клица која дршће н мучи мозак у коме не дозрева. Најснажнијн п највећп [>еткп могу да га доврше. Гете и његов Фауст далн су најбољи ирпмер таквога дела, које је рађено тридесет година п којимје песнпк увек владао. Гогољ је дао најболнији. Код њега је то била права бесомучност: после десетогодишње борбе он иаде, савладан фантомом који је изазвао. Шта је требало да буде његово дело, да .је могао да га доврнш, казује нам он у Псповестп и Четпрп ппсма о мртвим душама: енциклопедија савремене Русије, збпр мпшљења пишчева о свпма пнтањима свога времена. Нпколај Васиљевич нрпппснваше Пушкпну идеју овога иредмета: „Пушкин ме одавно гоњаше да се латнм велпкога дела. Једнога ми дана изнесе слабост мога органпзма, моју болешљнвост која бп ме могла пре времена отерати у гроб. Наведе мп као пример Сервантеса, писца неколиких одличних новела, којп ннкада не би заузпмао место које му је дато међу велпкпм писцнма, да нцје нанисао Дон Кпхота. На завршетку мн даде предмет који је сам смислио, из кога је хтео да начини поему, а који никада не бн дао другоме до мени. То је био предмет Мртвнх душа. Прву идеју о Ревизору такође ми је дао он.“ II поред ове изричне сведоџбе, подједнако часне за оба прпјатеља, ја остајем при уверењу да је правп отац Мртвпх душа баш овај Сервантес кога Гогољ спомиње. Кад пзађе пз Русије, путник се крете најпре у Шпанију, проучп на извору књпжевност ове земље, а нарочито Дон КТгхота којп му је увек био љубимац. Шпански хумориста даде му тему, која .је дпвно одговарала његовоме плану: авантуре једнога јунака, гоњена својом манијом у све слојеве п све сталеже, које му служе као повод да, серијом слика, пзнесе читаоцу мађичкп фењер човечанства. Све даје пзглед сродности двама делима: сардоннчан н мислен дух, туга прикривена смехом, па и с-ама немогућност да пм се нађе добро одређена врста. Гогољ је протестовао нротпву тога, што се његово дело назива романом. кад га .је он назвао поемом и поделио у песме а не у главе.