Delo

2Г)4 Д Е Л 0 Чнчнкол се вратио с иута, у своју гостпоннцу, после плодне куповиме. Он трља руке, игра од радости пред драгоценнм сап^учетом — ватпм седа да иреппше листе мртвих ду:па: — „Кад опет бацн поглед на ове листиће, ове мужпке који су некада билп прави мужпци, којп су радплн, орали, опијалн се и поткрадалп свога господара — разуме се ако нпсу бнлн сасвпм просто добрп п красни сел.аци — обузе га неко чудно п непојм.ћиво осећање. Свака прпмедба као да .је пмала нарочити карактер, и отуда као да су н сами мужицп добпвалн свој особеип карактер. 0 једном је бнло речено: „добар столар", код другога додато: „разуме посао, и не ппје“. Тако је исто било тачно означено којн су роднтељи н каквога су билп владања: само је код једнога бпло наипсано: „отац неиознат, мајка домаћа слушкиња, алп добре наравн и није лопов“. — Све су ове подробности дава.те неку нарочиту свежину, изгледало је да су мужпцп јуче бнлн .још живп. Гледајућн дуго њпхова пмена, Чпчпков се разнежи и, уздахиувши, рече: „Драги мојп, шта вас је овде записано! Шта ли сте ви чпнилп за свога века? Како лп сте живели?“ Л обешењак, расположен, лупа главу око тога да реконструише живот ових људп, чпја се нејасна и чудна пмена нпжу пред његовим очима. Претресају се разни занати, живе н тачне •сцене нз њиховога н.нвота. дпрљиве црте којима се покорна сељачка душа оцртава једном речју. Пз овога сандучета, пред овнм лупежем, видимо како се диже дивовски фантом рускога народа, како жпви н како се отеловљава марва којом се тргује. Отврдле обпчајем, речи грде или милују јадне робове, као што се поступа према скоро окоћеним животињама; али се под овим фамилијарним тоном, осећа пишчева нежност. Можда њему пада на памет, да су пре тридесет година, ове ропске п мртве душе ћилс .јунацп из 1812.; да су, не тражећи ништа п не надајућп се ничему, ови робовп ослободилп поплављену отаџбину, залили •својом крвљу земљу за коју су пх држалп привезане. Купац наставља свој пнвентар. Ево листе одбеглих робова које су му уступилп по нсту цену по коју п мртве душе, јер пе вреде внше. Где лн су они сада? Машта песнпкова јури за њпма, у шуме где пљачкају, у Сибнр, на велнке реке. „— Авакум Фиров! Шта лп раднш тн, братац? Куда ли се скиташ? Да лп те .је ветар однео на Волгу, те ти омилпо слободан жнвот лађарски?...“ Овде Чпчаков застаде н зампслп се. 0 чему лп