Delo

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 478 — Та нлшта за бога, оно мало пара нз фијоке. — То не, то вам не могу дати, то би значило да ја покрадем мога рођеног мужа. — Боже мој, а зар га нпете мало ире покрали кад сте мене пустили у кревет. Она бризну опет да плаче и ваљада би дуго плакала али се чу из друге собе како се свекрва промешкољп у кревету. Она ми брже метну руку на уста. — Пст! — учнни. — Та ћутаћу .ја врло радо, али је крајње време да свршимо нашу погодбу. — Пст! — учини она понова па се ућута као гроб. Ћутао сам и ја подуже па кад смо од прплике рачунали да се баба опет успавала, наставпсмо разговор. Преклињала ме је, молила ме је дајој онај новац не дирам п на.јзад обећала ми је кад год јој затражпм двајест, тридесет динара, даваће ми. Мени се, право да вам кажем, ражали па попустих. — А оћете ли ми дати и вечерас .једно двајест, тридесет динара, рекох. — Даћу вам и педесет. — Добро, погодили смо се и фала вам велпка што сте ме тако лепо дочекали и угостили. — Још нешто, јесте ли частан човек? — тпита она, — Боже, какво питање, разуме се да јесам. — Преклињем вас, немојте ником и никад говорити ово што се догодило пначе, ја ћу се убити. — Нећете се ви убити, ви менитребате дами дајете трошка кад ми затреба. Ником нећу говорити, то будите уверени. II тако се .ја обучем, добијемпедесет динарапа пођем истим иутем као што самиушао. Кад сам јрј казаозбогом она ми рече: — Е, јесте ли чули, ви сте некп поштен лопов. — 0, ви ми ласкате — одговорихјој ихтедох јошједанпут да је пољубим алп ме она замоли да то не чиним. — Доста .је било — рече — п сувише и сувише је било. Ето тако сам те ноћи прошао — заврши Риста полицајац своју причу — а после, кад год ми је требало трошка имао сам. Пробала је она да с-е исели из једног квартира у други али сам .је ја увек нашао. Тек после године дана изгубио сам је са свим.“ Дело књ. 23. 31