Delo

47 '2 Д Е Л 0 Г1а добро — рекох ја — ако ћеш да нлачеш а ја ћу да се окренем па мирно да с-павам па ћеш тн ујутру да ме молнш да се дигнем одавде ама ја нећу, мени је добро и овде да не може боље бити. Сирота жена впде и сама да ће тако бити па преста да илаче и окрете се мени па поче да се нзвињава: — Извините молим вас, то је ногрешка, — Ншита, ништа — велим ја — извиннте ви мене. — Не, али ја сам се осрамотила, то је ужасно стран човек... — Па вп сте страног човека и чекали, нисте ваљда вашег мужа. </ То јесте — рече она промукло — али... то је један мој прпјатељ из детнњства. Ах, ужасно, ужасно... иа онда молим вас бар с ким сам нмала част, ко сте ви — Знате госпођо, за вас није тако важно ко сам ја колико шта сам ]а. — Ви? — Да ја, а ја ћу вам то искрено рећи; видите ја сам лопов! Снрота жена загрцну се па онда .јој груну поток суза и ноче да дршће као рањена кошута а забп главу у јастук те не сме да је дигне. Пустио сам је мало да плаче те да .је прође страх, па онда јој са свим мирно и тихо рекох: — Немојте се плашити, ја сам са свпм мнраи п добар човек, ја једино што волем паре. — Немам, немам, немам — пиштн она а не дпже главу са јастука. — Та није да нема, има; знате оно мало пара у фијоци! Она скочи као опарена, па писну: — Ја ћу да вичем за помоћ. — Пзволте, молимвас — рекохја врло љубазно — за што не, доћи ће ваша свекрва, ја ћу јој признати да смо се врло слатко љубили и грлили; за што да јој не прпзнам, признање увек служп као врло велика олакшавна околност. Госпођа Ленка внде да је ухваћена у све четири, па немајућп где, диже се н седе у кревету. Кад дама седи срамота је било да ја лежнм па се дигох и ја н тако „инглиже“, седећн у кревету, настависмо разговор. — Па добро шта хоћете ви, говорите — рече она одлучно.