Delo

ЛУДИ КАРЛО 181 — Добро. Реците ми: не бисте ли Ви радије хтели место мене овде остати? — Ах, да! — 0, па Ви говорите тако лепо и правилно! — Хм! Један образован човек мора знати повише језика. Чујте ме само. Има већ пола године од како сам у овој кужној кући; то стаје дневно по две марке. Раније сам био у Бадену, у Хубу. Хуб је такође лудница: азил за глупе, сумануте, епилептичаре, идиоте. За моје време беше их тамо на четири хиљаде; беху то људи из свију крајева света, јер ништа не стаје. Лепо, али тамо су се морали радити тешки послови. Он се томе одупирао; „он“ — то сам Вам ја! Ах, знате ли шта је најновије? Ја говорпм о себи у трећем лицу; држим да је то лепше, Он, дакле није хтео радити, јер није био суманут. Извукао се лепо испод јарма, гунђао је, мрмљао је, тукао .је ногама, кревељио се — ех, плазио је језик, који је торокао толико несреће и туге, тукао је песницама, пљувао и бацакао се. Онда су га затворили у једну ћелију гумом обложену, и истукли су га на мртво име, да је сав позеленно и помодрио; тако! Мој господичићу, нема те фарбице, што је он нцје на својој грбиници понео. Тако? — Да! Ах, шта ту?! Да... хм! Тако! Хуб — то Вам је једно дугачко здање, намазано сивом бојом, има много малих прозора са решеткама. Кућа је у шуми... „У шумици и у лугу, ту ме чека миље моје“ — ову је песму он у школи научио и добио два ударца трском, док је још мали био, овде на овој руци, тако... ах, да! Тај, та, то, — то су чланови, што их је он у школп научно, хм — ах, да! Као што је речено, он пспрва није био суманут. Али, осмех оних бедника, што по некад читаве часове блену у једну тачку, не утиче баш весело на човека. Он се чак познао и са једном лепом госпом, којој се завртеше у црним, као кестење великим очима, сузе најдубљега сажаљења, кад је једном Хуб посетнла била и — него где сам? Ах, да... и кад је елучајно видела како он са највећим душевним миром сноси уобичајене батине од једнога бедног болничара — чак није ни тренавицом мрднуо. То је било нешто! Беднику се беху очи напуниле сузама, али се оне не скотрљаше; био је то неми плач, а такав плач потреса пањеве п камење, само не људе! Јер, госпа би ми зар била и дала, из сажаљења, један пољубац, само један — а била је тако лепа!... Ах, да! Пањеви — лепо! А он, господичићу мој, није пањ... хм! За тим дође у Далдорф. То је овде. Сад је овде већ пола