Delo

182 Д Е Л 0 тодине. Леп<>. Ранпје мсј отац није иренашао лешине — или, можда, ииак? Како год Ви хоћете. Молим Вас најпонизније и најучтивије да ми допустите бити, са потиуним високопоштовањем и најоданијим поздравима, Ваш — хе! он је цркао. Ко је цркао?... Хм! Лудом Карлу има сада двадесет и пет година; њему је отац бацао на главу гвоздене лонце, кукаче, чепаре, столице. Пре тога он није био луд. — То нпје ни сада — а? Али, како .је онда забасао у Далдорф? — Ах, да! Ту .је доспео, што су му много на главу бацали! Мршава глава глупога Карла није могла одолетп да испита тврдоћу свију оних лоиаца, што су на њој опробани. Један пут му, при томе, разлуиаше п чувени разум, хо — хо! Од тада поче јадни Карло да пзнграва комедије. Тако! — хм! да— тако! Видите, онда се претвараше да је луд, и поче да прича којекаке бесмислице; седео .је на степеницама н пио је литрнма чорбу од кобасица, коју су му деца доносила. Тако .је он доста дуго п добро изнгравао комедију... Стао бп пред огледало п кревељио се — овако — илп овако — овако — и хм! да!... и говорио је пискавим гласом, као жене, на пр.: „Карло!“ па онда сасвпм дубоко: „Шта је?“ — „Карло, тн си луд!“ — „Тако? Ах, којешта!... хм!“ Он је цепао п дрва и посекао се но руцн — а то је пак могао учиннти кад год је хтео. Косу је сам себи шшпао, прао крпе, кезио се, урлао, скакао, играо — као но заповестп. Најзад је говорно сасвим мало. Кад му се пријело, показивао би на уста н повукао прстом до пупка. Био ,је веома вешт усменоме рачунању. Лепо. Ах, да! Говорили су му дајелуд, сасвим луд, па се најзад н сам он увери. Огац му је преносио лешеве, ...леше-ве!... Тако? Отац га је називао стоком, волом, ирождрљивком, смрдљивком, дајући му још неколико тако лепих пмена и шамарујућн га при томе. Али, отуд-одовуд шамар, п он постаде хладнокрван. За време јела увек су му се пуниле очи сузама. Он. госиодине, то сам .ја! Ја —ја —,ја! Да, ја! Тако? Добро, хм! Више нас становале су неке балеткиње — фине цуре. Једну сам љубио; њој сам и песму спевао. Одмах ћу Вам ,је издекламовати. Лепо. Да.... а јесте ли већ до сада запазилп даја при овоме „хм“! заиграм као муња и како га некако нежно, цвилећи изговорим, баш као оно пас госпођнце Јозефине, кад га когод ногом удари. Познајете лн тога пса? Ох, то Вам је један занимљив човек. Ах, — да! 0 чем сам Вам баш сада говорио?"