Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 205 напад, тих дана непрестано је говорила о његовом делу Медицина у Срба. Она се просто заносила пред њим цитирајући поједина места. Ниједан гост, што је њену кућу походио тих дана, не могаше отићп, а да га она не запита: — Јесте читали најновије дело д-ра Срећковића, Медицина у Срба? — Јесам. — Јелте да је дивно? — Дивно. — Онако познавање народа, па онолико знање лекарија! Опростите, али ја сам се просто заљубила у ту народну медицину. — Да, збиља дивна ствар. — Тако треба да раде наши научници! — То имате право. — На тај начпн можемо имати користи од науке. — Сасвим тако. — Јер, знате, кад овако прочитам што је он написао и видим да зна сваку снтницу, прнлазим му с потпуном вером да ће ме умети излечити. — Тако је, тако је. — Грехота је што се мало пажње поклања тим људима. Ја бих му дала место код самог Господара. Треба тамо рашчистити с оним старудпјама. — Видите, то вам је паметно. — Јел'те да је паметно? — Збиља, јеете. — Онда и ви настаните. Уложите свој уплив, а вн га имате, и тиме ћете учинити две услуге: једнајесамом Господару, јер ће имати уза се поуздана човека; а друга је, учинићете услугу науци, човеку који јој свесрдно п одано служп. — Видпте, то је славна идеја! — И ви је прихваћате? — Разуме се. Чинићу све што могу. — Не: чинићу, него —учините. Ја рачунам на вашу реч! — Сав ћу се заложити! — Хвала вам! Ви још не појмите какву ћете услугу учинити и Господару и науци и народу! Још једном: хвала вам! Ја рачунам насигурно. Скоро са сваким човеком од уплпва г-ђа Станићка говораше тако, а скоро се са свима познавала, Једном таком разгои *