Delo

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 207 — Шта кажете: зло!? — Није; алн може бити! Вп сте доктор па знате шта значи сувишно узбуђење. Идите Јелчици, идите! Он климну главом, пољуби је нежно у руку, па оде смешкајући се Јелчицн. Јелчица је седела крај прозора и гледала на улицу. Кад се отворшпе врата, она се окрете, а Сретен допаде, ухвати је за главу оберучке па јој покри и главу и лице нољупцима. Једва се пскобељала од толике сплне милоште. — Шта ти је! — викала .је. — Не питај ме! II да ти кажем тп то нећеш разумети, ти сн још дете. Остави ме данас да радпм игга хоћу, па ћу ти бити зато целог века свога захвалан. Дај да те пољубим! Свака кап крвп беше ускипела у њему. Успех — .јер он је сматрао своје постављење за кнежевог лекара као свршену ствар — му беше памет померпо. Ко би га сад видео тај не бн у њему познао оног тактичног и одмереног доктора Сретена. Није се могао скрасити на једноме месту, а свакн час је прилазио Јелчици те је љубио и миловао. Првп пут у веку није био кадар средити сво.је осећаје; први пут у веку није био кадар датп рачуна о себи н своме раду. Заборавпо се толико да.је и на дужност заборавио; и да га не опомену г-ђа Станпћка, која дође к њима у собу, он не би отпшао на посао. — Зар ви нећете данас у болнпцу г. докторе? — Хоћу, г-ђо. — У које доба? Већ је четирн прошло. Он се не даде збунити него трже часовник из џепа. — Још има времена до пет. Алп да идем мало раније. II поздрави се с обема. Љубећн руку г-ђи Станићкп опет прошапута; — Хвала, мајко! Г-ђи Станићки опет засузише очи... Кад се увече вратио кући затече једно нисмо на своме столу. Видећи да нема на њему поштанског жига упита момка: — Ко .је донео ово писмо? — Један човек. — Од кога је? — Он рече: од једног господина. Он узе да отвара писмо и од једанпут га обузе нека слутња која потиште сву данашњу радост. Спусти полуотворено нисмо