Delo

208 Д Е Л 0 на сто па рече момку да иде. Кад овај изађе он опет приђе* столу, узе писмо те стаде загледати адресу: — Који ми је враг?! — рече гласно видевши како му рука дршће. Онда отвори, управо прецепа коверту и баци поглед на потпис. — Петар Николић! Којешта! Што сам се толико збунио! Да видимо шта хоће овај зевзек-Ибрахим, овај, како сам вели, каријериста. II поче читати. Али код првих редака пребледе и иепусти гшсмо пз руку. Страшна псовка оте му се са усана. — Та није могућно! — рече, и узе опет писмо са етола. Писмо је гласило: XVI „Господине докторе, Јутрос сам био код вас у извесној мисији, која је вама врло добро позната, јер нцје могућно да се нисте могли сетитп после првих речи мојих, шта ме је вама довело. Нн сте били неискрени. Жао мн је. Ја, видите, нисам такав. Ја вам ево дајем писмено од руке: да ћу вас и путем .јавности позвати да ми одговорите на јутрошње питање: да ли је „дело“ Медицина у Срба ваш самосталан рад или сте га од кога „позајмнли“? Мени је веома потребно да то знам. II зато вас нзвештавам да сам вам већ упутио једно тако писмо нреко Работника. Та се ствар могла свршити много простије п много краћим путем, али ето, ви то сами не хтедосте. А ја велпм кад нећете тако оно да се узме други пут, и узео сам пут јавностн. Ово вам јављам да вас не би ништа изненадило. Молим вас да примите уверење мога поштовања. Петар Николић“ Сретен згужва писмо и баци га у ћошак. Цинизам, који је провиривао из сваког редића, доведе га до беснила. Ко зна шта би било да му се ту Петар десио. — Ама откуд он? Како је он могао сазнатп, кад тај и не узима књигу у руке? Та ја, ја сам имао посла док сам при-