Delo

„ЧОК“ ПРИПОВЕТ^А БОРИСАВА СТАНКОВИТ\А Беше почетак пролећа, али по где-где још се, на дну јендека и по заклоннма, виђаше снег. Но не чпст, бео, већ топљпв измешан земљом. По пољу се беху размплелп раднпцп. Нарочито по баштама бостаппма и њпвама гдејесађен дуван. Надплп су н чистили корење, спремајући земљу за иова сађења. По прпсојпма већ су орали. Парчад п чптава платна земље одударала су н црнила се својпм дугачким, паралелнпм редовпма евежа орања. II цела је земља, опростивши се снега, стајала онако мокра, оголела. Из Доње-Врање једва су вириле куће из реке п многнх врба, топола које су високо штрчале и оцргавале се. Тнх топола било је свуда. А нарочито пх је било на улазу у варош, око некадашње турске Текије. Оне тамо онако одавно, много засађене, у читавпм редовпма су се високо п мокро дизале те се варош готово није ии видела. Иза вароши само је штрчала Пљачковнца н Крстиловица, гола, избраздана. По њеним пукотннама и јаругама било је још снега. Белио се. А п по околним брдпма п внсовпма белио се снег. Ма да је бно почетак пролећа опет, ипак цела земља изгледала је као под неком кором. По пољу где сам био н парочито шврљао и обилазио бостане, баште радили су. Ено велика, ограђена, с кућом и долапом, чувена влајнска њива, „блато.“ По њој раде раденици. Њен газда одавна је не ради, већ закупац. II он, не узима впше као пре сиротпњу из газдине мале, већ друге раденике. II свуда тако, по свима њнвама, бостанима, баштама. Негде најмљенп радннци, негде саме газде са својнм укућанпма. Ено