Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊКЦКИХ 87 дпм: зашто су ме госпође терале да идем тамо; само би лепше било да су оне мени напред казале шта .је и какав ,је њен отац; а она по наклоности мора бнтп налик на њега, и онда вам захваљујем најпонизније. — Размислите шта говорнте: „лепа је, мила је, може се човек њом оженити," а после: „мора да је налик на оца!“ То прво и прво нцје учтиво. — Може бити, менп је све једно. Немам среће, па толико н чпни! — А ја ћу вама опет да кажем две ствари: прва је, да сте се вп врагили са снлннм упечатком, којн .је на вас учинила Марина; а друго, да је то најбоља девојка коју сам ја у животу свом видела, и да ће се потпуно усрећити онај који њу узме за жену. — А што је онда до сад нпко нцје узео? — Па њој .је тек двадесет прва, и тек што је изведена у свет. Немојте ни мислити да се неће наћн који ће око ње облетатн. — Нек .је узме други ко. Али Полањецки нцје то говорио искрено, јер помисао: да би је ко други могао узети, стала би му као оскоруша у грлу. У души .је осећао захвалност према госпођи Бнгјеловој што је она хвалила Марину. Нека је тамо! — одговорн — али сте вн добра прцјатељнца њена. — Не само Маринина, него и ваша, н ваша. Молпм вас само да ми одговорите искрено, али сасвим искрено: је ли учинила на вас утисак? — Ја? Под утиском? Пскрено да вам кажем? — Огроман утисак! — Видите! — усклнкну госпођа Бпгјелова, а лпце јо.ј засија од задовољства. — Шта видим лп? Не видим ја нпшта! Веома ми се донала, то је истина. Не знате како је то симпатично створење, како човека привлачи. Мора да је н добра! Али шта ћете? Прво .ја више не могу отићи у Кремјењ. Одатле сам отншао тако љутит, изговорио сам, не само Плавицкому, него и њој, тако опоре речи, да мп нцје више могуће отнћи. — Јесте ли у многом претерали? — Пре у многом него у мало. — Може се то пнсмом поправитп.