Delo

ТАКО -ЈЕ МОРАЛО БИТИ 0 1 о је већ једна моја плата! (Наслони глану на руке и ћути). Не могу да платим, мораћу замолити трговца да ме причека; најзад, ако пристане, платићу му и интерес. (Ставља рачун у џеш. Па онда и та гривна, коју сад већ морам купити, обећао сам. Боже, ја не знам како ћу дочекати сутрашњи дан! II за што све то — да задовољим њу, да је задобијем! Па куд ме је то одвело? 0, да зна она докле ме је то довело? <Седне уморан). Како сам негда ја замишљао љубав и брак! Сиромах чиновник скроман и без пространпх амбиција — мнслио сам љубав је загонетка која се браком решава. Али, ево већ пета година од с-вадбе и та загонетка још није решена. Ни оволиком пажњом према њој, пажњом која ми премаша могућностн, ја не могу да стечем бар њену наклоност! Борим се очајно да стечем љубав њезину, па не могу да стечем ни њен топлн осмејак; ни пољубац, на дан кад јој честитам двадесет и пет година живота и кад сам све учинио да је задовољим; да је задовољим по страшну цену, по цену свога угледа, своје части и своје будућности. (Наслонп главу па руке ге п не опазп Софпју кад ова уђе). V СоФија* 'Борђе. Софија (Улазп и посп у вазпн букет). Где да наместим, господпне ? (Ћутп паслоњен). Ђорђе Софија Донела сам букет, господпне! Ђорђе (Тргне се). Ах, да, — то је букет, је л' те? — Да, наместите га ево овде. (Одлазн до трпезаријскпх врата). Овде ће госпођа седетп. дакле пред њом, ево овде. Софија II све је остало донето.