Delo

12 Д Е Л 0 VII Јаков, Марија^ Оганка, прећашњи. Јаков, Марија, Станка (Улазећи у један глас). А, а, срећан дан, срећан дан! Станка (Притрчи прва и загрлп је снажно). Најпре те ја морам ижљубитн. Јела (Пошто се опрости њена загрљаја, прилази п љуби у руку оца п мајку). Јаков (Грлећи је чврсго). Жено, нек ти је просто, добила си опкладу! (Брпше марамом сузе). Марија Ннала сам ја! Станка Замислп, код куће су се још опкладили и целим путем препирали. Чега ради? Јела Станка Отац дао реч, да не ће пустити сузу. Јаков Е, не може реч битп старија од срца! А где је оно? (Тражи по џеповпма). А ево! (Вади једну кутију). Ево, ћеро, мајка н ја ти ово дајемо на данашњи дан! Јела (Љуби њему н мајци руку). Хвала, ал’ на што то? Та нисам впше дете. Да шта си? Јаков