Delo

Д Е Л 0 20 дина, кад сам себе обмањивала да сам га заборавила. Ил да се није бар оправдао за прошлост. 0 Боже, зар је то могуће да је отац тако поступио!... Да, он се оиравдао, одиста оправдао. Бар то да није; да није бар рушио ону иреграду која ми је била гако склонита, нза којесамга могла и мрзети. За што је оборио заблуду која мп је толико снаге давала. 0, Боже, не смем ни да помислим, не смем, ал осећам... (Покрије очи рукама). Ил не, не, не — сад га још више мрзим, мрзим га још внше но икад до сада! (Устаје и одлази прозору). Не, не знам, ја нисам кадра да определим свој осећај, нисам на чисто не умем да иојмим шта је то што осећам. Ох, што немам бар мужа на чијим би грудима утишала заблуделе осећаје? Мужа?!... Да, да, да, п ако се оправдао и ако је оборпо преграду, постоји друга, јача, чвршћа — постоји дужност, супружанска дужност! (Спази Ђорђа кроз ирозор). Ах, Ђорђе! Тако ми је драго што долази, добро је ШТО долази! (Хита вратима и чим се појави Ђорђе узпма га чврсто за руке). (Весело). Јело! XIII Т>орђе, Јела. Ђорђе Јела Ах, Ђорђе, хвала тн што си дошао, хвала тп, пе знаш како сам те жељно чекала! Ђорђе (Нзнепађен). Ти, Јело? Тн хоћеш да ме усрећнш, хвала ти гГо ме теши. Ах, Боже, данас кад ми и онако треба много утехе* Јела Да те усрећнм? Чиме?... Ђорђе Јело, пет годнна, а тп мп нпси овако нскрено руку пружила. (За се). Боже. Јела