Delo

20 Д Е Л 0 данпут поче прво жена да му противречп. То је било једпог зпмског јутра. Он се баш спремао да оде и обпђе забран. кад га она стаде молити да не иде. — Што? — Тако, немој! — Море, гледај своја посла! Она склопп руке: — Овако те молим! — Ама зашто? — Убиће те... — Ко? — Николешевнћн нотплатилн... — Кога? — Не знам. — Ко ти је то казао. — Чула сам од жена на студенцу. — Иди, готови ручак. -Ја пе слушам шта жене прпчају, нмам пречег посла. — Молим те! — Одступи! Кад ја једанпут пенгго кажем онако је! Зар је кад било друкчије? Али жена стаде на врата. — Ја не дам! Ти сп менп нречи од те пустолине! Убпј ме, али се нећу маћи! Девојчица и дечак нзађоше из собе п стадоше плакати. Он се окрете па се прекрсти: — 0, ва им' оца! — рече. — Ако тн мени будеш плашила децу, и ако ми се још почнеш протнвитп — онда ја одох бе'страга! Уклони се! Жена, навикнута на послушност, одступи од врата н он оде не осврнувши се. Кад се вратио затече их све око огњишта уплакане. — Е, ево, ја дођох: не убпше ме! Де, сад дај да се руча, па други пут немој са мном да проводиш женска посла. Али, Цаја му је казала што се збпља по селу зуцкало. То му рече чак и Јевта Милићевић, који бн, од дана јемчења, за њ душу дао. Али он то не хте ни да чује. — Зашто да ме убије? Не може он мене убити ако Бог не да! А Бог ваљда неће датп да погинем зато што нравду браним ?