Delo

216 Д Е Л 0 Зорица (Обпчним. дечјим тоном). ЕтО, у ТОЈ ДвСНОЈ фијОЦИ. Пера (Отвара десну фијоку, нађе памук п натрпа у десно уво, уједно говори озбпљппм тоном). Нећеш ти мени досадити, умем ја да нађем себи лека, (Обичнпм. дечјим тоном). Је ли, је л’ тата метне памук у оба ува? Зорица (Обичнпм тоном). Јест, у оба. Пера (Натрпа памук п у друго уво, па узме новпне п седне те чпта). Зорица (Озбиљнпм тоном). Можеш ти метати и памук у уши, алн ти то ништа не помаже. Ја ово више не могу да трпим, па свршена ствар. Није то само што долазиш доцкан на ручак, да је то само па ни по јада. Зар бих ја, мислиш, марила зато: села бих са својом децом па бих слатко ручала, а ти једи кад стигнеш. Него и друге ствари: ти ми на пример никад нећеш да положиш рачун шта радиш са својом платом? Пера (Који ,је дотле читао новине п правно се да. због памука у ушима. не чује). Плаћам твоје рачуне. Зорица А, дакле чујете, господине? Не помаже вам дакле ништа тај памук што сте га метли у уши. Пера (Скочн. н бацп новппе, вадп намук нз ушпју, одлучпо). Г1н јеСТ, чујем, дабоме да чујем, па шта хоћега?