Delo

ГУЛИВЕРОВО ПУТОВАЊЕ 289 па онда петорицу од њнх турим у џеп од капута, а према шестоме се направпм као да хоћу да га поједем жнва. Сиротп човечуљак дераше се престрављен, а командант и његови официри беху на великој муци, особито кад видеше да сам пзвадио нож. Алнјаих брзо умирих; јер, направивши пријатељско лице, и пресекавши узице којима је био везан, пустих га полако на земљу, на што он безобзирце побеже. Тако исто учиних и с осталима, вадећи их једног по једног из џепа; и вндех како и војници и народ беху јако обрадовани овим знаком моје благости, што ме је и код двора много препоручило. У вече се увучем у своју кућу, где сам спавао на патосу; тако сам радио две недеље, докле мн по царевој заповести не направише постељу. Шест стотина обнчних душека беху довезли и наместили у мојој кућн. Ови су били поређани један врх другога у четири реда, тако да је у сваком реду било по сто педесет душека; али то ме је слабо штнтило од тврдоће иатоса, који је био од углачана камена. Сличним збпрањем и састављањем снабдели су ме и чаршавима, јорганима и јастуцима, направивши тако доста сношљиву постељу за једнога који је одавна навикао на различите неугодности. Кад је пукао глас по земљи о мом доласку, навали грдна маса богата, беспослена и радознала света, да ме вндн; читава села остајала су готово нразна; и многи би пољски и кућевнп послови били јако забатаљени, да није његово царско велпчанство строгим прокламацијама и расписима предупредило то зло. Он нареди да се врате кући они који су ме већ виделн, и да се нико, без нарочитог допуштења од двора, не сме приближити мом стану више од педесет корака; ово је после државннм секретарима донело знатне приходе. Међутим Државни Савет често држаше седннце под председништвом царевим, на којпма се већало шта да се ради са мном. Доцније ме уверавао један интимни прпјатељ, човек висока ноложаја, који је био посвећен у ту тајну, да је двор био у велнкој неприлици због мене. Бојали су се да се не истргнем; моје издржавање можда ће бити претерано скупо, а може и глад донети у земљу. Једном одлучили да ме уморе глађу илн да мп начичкају руке и лице отровним стрелама, што би ми брзо смрспло конце; с друге опет стране, помшњљаху да би смрад од тако велике стрвнне могао изазвати какву болештину у престоницп, а заразом. и у целој земљи. — Усред овог саДело књ. 27. 19