Delo

ЈЕДАН ОТАЦ ОТАЏБННЕ 311 ком Скупштпне, пошто ннко нема право мешатн се у унутрашње послове краљевнне. 11, Један разговор. Једног дана је краљ послао да му позову графа Чезара Балба, кога од дужег времена није видео. Чим се овај појавио на собњем прагу, краљ га је, стиснув му пријатељски руку, без пкаквог увода, ослови овако: — Графе Балбо, кажу да ја немам Бог зна какву главу (памет). — Ја, Величанство, нисам још никад то чуо, одговорно је Балбо. — Говоре, да ми није баш тако мило радитп. — Велнчанство, одговорио му је Балбо, с поштованим осмехом: то се већ говорн. 12, Јавно ннење. Докле је у Сенату још трајало претресање законског нацрта о укидању и растурању верских удружења (конгрегацнја), граф Кавур је поднео оставку министарства. То је био један од тренутака бојазни од препада у земљи. Виктор Емануило је позвао на саветовање у двор људе свих гледпшта и из свих полнтнчкпх странака. Тада .је Д’Азељо упутио краљу једно искрено писмо. Да би међутим био што боље обавештен о правоме расположењу јавног мишљења у престоници, он је у исто време разаслао по граду разне своје поверенике. Један од ових ушао је нагло у краљеву собу, док је овај радио за својим столом. Видев га, устао је, и изишав му на сусрет. — Дакле? упитао га је. Пзвештач се узтезао да говори, не знајући како да отпочне. — Говори дакле, шта је? наваљивао је краљ. — Величанство... чуо сам доиста тежак суд... — Говори, узвикнуо је краљ готово расрђен. Причај само. Не марн ништа. — Веле да је Ваше Величанство неваљалац (Мгћагће)! На ове речи је краљ ударио песницом о сто, и изговорио неколико срдитих речи у пијемонтском наречју, којим се је служио нарочнто кад бн у разговору са својим ближним био узбуђен.