Delo

СРУЉ 113 ЉУБАРТОВА 55 — 0, да, господине, да, господине! За то сам ту н дошао... и стискиваше ми руке, и смејаше се као дете, радосно. — Онда слушај, брате!... II слушао ме Сруљ, сав се претворио у ухо, зинуо, упро у мене поглед па не трепће. Тим ме погледом паљаше и подстнцаше, чупаше ми речи, хваташе их жудно и остављаше у дубину душе, на дно срца... остављао их је тамо, не сумњам, јер кад сам свршио свој говор, јаукну Јеврејин болно, „0 \сећ ппг, о \сећ тћ*!“ затресе му се рнђа брада и крупне, чисте сузе линуше му по изнуреном лицу... II дуго јејецао стари хасид, и ја сам плакао с њим заједно. Много је воде од тога доба протекло хладном Леном, а без сумње није мало протекло ни суза људских преко очајннчких лнца. Али и данас, ма да је то било одавно, у ноћној тишини, у бесаној ноћи, често ми излази пред очи укочено, страховитим болом оживљено лице Балдигово, а покрај њега увек се јавља пожутело и наборано, чистим сузама обливено лице Сруљево. II кад дуже посматрам ова ноћна привиђења, много пута ми се чинн да видим како се мичу дрхтаве и бледе усне Јеврејинове, а глас тих и очајан шапуће око мене: „0 Јехова, зашто си тако немнлостнв једноме од Твојих најверннјих сннова?...“ С по.вскога, Лазар Р. Кнежевић.