Delo

54 Д Е Л 0 — пзвињаваше се иостиђен, као да је некад знао — то је бедо, као грашак али није грашак, око кућа, по баштама, летп, на оволнко великим нрнткама?... — Пасуљ? — Јест, јест! Пасуљ, пасуљ — поновп за себе неколико нута, као да хоће за свагда да запамти ту реч. — Разуме се да га има, и колико још! А овде зар нема? — Овде! Целе ове три године нн зрна нисам видео, овде има грашка, као н код нас, само... само... — Свнње га једу — помогох му. — Па ннје! Овде га продају на фунте, па п то се не може добитн увек. — Зар толико волиш пасуљ? — Није баш што га волим, али и то. Ја често мислнм о томе, јер је то лепо кад ти онако просто као шума расте око куће. Овде ничега нема! — А сад — поче опет — сад ми кажите да ли зими нма још код нас малих, оволичких — показа на прсту — снвих птичица? П то сам заборавио како се зове. Пре нх је бнло много! Дешавало се, ја се молим крај прозора, а њих се накупи као мрави. Е, али ко би онда гледао и на њих? Знате ли да ннкад не бих веровао да ћу н о њима некад мислити!? Јер овде. овде чак и вране зими беже, а оне мале птичице тим нре не могу издржати; али у нас их има још? Је л’ те ла их има?... Но му сад нисам одговарао, нисам вцше сумњао да је старн Јеврејин, фанатични хасид, туговао са домовином каогод и ја, да смо оба боловали од једне болести. Овакав изненадан нроналазак друга у патњама веома ме дирну, те га узех за руку и сам га уиитах: — Дакле о томе си хтео са мном говорити? Дакле тн не мислиш о људима, о својој тешкој судбнни, о јаду који те мори, него тугујеш за сунцем, ваздухом, земљом родном?... Мислнш о њнвама, лнвадама и шумама, о њиховпм Божјим становницима, које у своме чемерном животу ниси имао кад ни познати како треба, и данас, кад се миле слике губе из твога сећања, бојиш се празннне која ће те обастртн, тешкога снротовања које ће ге снаћи кад нестане драгих успомена? Хоћеш да те ја опоменем, да ти нх ја освежнм, хоћеш да ти причам каква је земља наша?...