Delo

БАБД-ЈОВАНИНА СДОРТ — СВЕТ. 7\ОРОВИТу Дугачка, смрдљива авлија, изрована, чворугава и блатњава, иружила се некако баш при крају сокака, опкољена са три стране малим, приземним кућицама, чија разлупана врата и прозори зјапе као уста и очи мртвачке лубање. Ниједна кућа нема више од двије мрачне, влажне, тпјесне собице, из којих вјечито заудара загуш.впв задах људскога исиаравања, помијешан са мирисом печеннх кромпира или кукуруза. А становника много! У тнх двадесет (толико их управо има) собица, живн преко стотина душа! Сам Андрија Глибан, у једној својој собици, исхрањује десеторо дјеце; Милан сапунџија исхрањује осмеро, да п не епомињемо оне, који не рађају на велико, као, на прпмјер, Ану Латинку, дјевојку од својих тридесет година, са њезина четирп сиичића, што јој служе као успомена на четири разне регпменте, које се промијениле у Мостару. Ипак су мање-више свп ти станари незнатии људи, за које једва ако се што више зна ван граница њихове махале. Сви су пекако заборављени! Једино славиа, славног помепа достојна, баба Јована, старица од осамдесет п впше година, што је на далеко чувена, и позната готово свима, млађим и старијпм, .људима и женама. < »нако суха, дугуљаста, као грстика, са јегуљастом главом п ситним, мриђеластим очпма, у својој дугачкој антсрпјп, необично дугих рукава, са вјешто умотаном туком на глави, улпвалаје поштовање н онпма, којн ни-