Delo

ХАЈНРИХ ХАЈНЕ 13 део четпри миетичке животиње, чуо сам само њихове гласове, нарочнто рнкање лава и кликтање орла. Волове са књигом у руцн видео сам лепо. Најбоље је свирао долину Јозафатову. Међе беху као при турниру, а као гледаоди беху васкрсли народ, мртвачки бледн и дрхтећи који се тискаху око огромног простора. Прво галопираше у том међају Сатана, у црном оклопу на белцу белом као млеко, за њим лагано јаше Смрт на своме рпђастом коњу. Напослетку излази Христос у златној опреми, на црном коњу, и са својим светим копљем пробада прво Сатану, затим Смрт, а гледаоцп кличу од радостн. Бурним одобравањем захваљнваху чилом Листу, којн уморан оставља клавнр, клањајући се пред дамама.“

Са иуно хумора Хајне прича како је најбољу критику о музици чуо у Марсељу за време ручка, од два трговачка путника, који су се препирали: који је већи мајстор, да ли Росини или Мајербер. Један је уздизао једног а други другог, но они нису доказивали само речима, већ јеједан трилирао лепе мелодије из „Роберта ђавола“, а другн опет из „Севиљског берберина.“ 0 самој музици Хајне вели ово: „Шта је музика? Ово ме је питање пре но што сам заспао дуго занимало. To има са музиком чудновату сродност, хтео бих рећи она је чудо, и стоји између мисли и појава, као сутонска посредница стоји она између духа и матерпје, сродна је обоима, и опет од обоје различна; она је дух, али дух којп потребује мере, она је матернја која не потребује простора. Ми не знамо шта је музика, али знамо шта је добра музика, a још боље знамо шта је рђава музпка, јер смо ово последње много више слушали. Музичка критика може се ослањати само на искуство, а не на синтезу, она треба музичка дела да класификује по њиховој сличности, и за мерило да узме утисак који је произвела на укупност“. VIVI Хајне као изгнаник у Паризу Реакција, — која је била завладала не само у Немачкој но н у осталој Европи, радн сузбијања идеја француске револуције, а које је идеје Наполеон ширио по Европи заједно са евојим победама; — тој реакцији није могао бнти по вољп ни један слободоумнији човек, па ни Хајне, који је обожавао све што је узвишено, лепо и слободоумно. II Хајне, хтео не хтео,