Delo

О БРАЧНИМ ПАРНИЦАМА или УЗРОЦИ УНИШТАЈА И РАЗВОДА БРАКА С ПОГЛЕДОМ НА ДОМАЋЕ ЗАК0Н0ДАВСТВ0 (НАСТАВАК) С. У речима: „и венчањем средством свештеника ио пропису православне цркве (брак се) свршује; почем се она (два лица разиога пола) пред два или три сведока изјасне...“ (juris divini et humani communicatio; божествешшч и человгћчесшн правди обшеше; услед узајамног пристанка, изјављеног пред свештеником и црквом да буду супружнпци) дефиниција брака нашег грађанског закона (§ 60.) предвнђа и остала два основна елемента хришћанског брака: правни и религиозни. Да се упознамо изближе са суштином свакога од њих посебице. 1. Брак, по природи својој, као заједница морално-разумних створења, захтева да засннвање његово буде акт слободне воље човекове, да потнче из слободног пристанка његовог; па пошто се закључује између две лнчности, то разуме се пристанак на брак мора бити изјављен свагда од обе стране, узајамно. Без слободног узајамног пристанка брачна заједница ставила би човека у такав положај, којн не би одговарао моралним особинама и слободи његове природе. To је, дакле, један од главннх услова за закључивање брака. Овај услов у начелу, премда истина не код свих народа, нити свагда у довољпој мери, био је признават и у дохришћанском добу. По смислу Мојсејевих закопа брак је таква морална заједница, ко]а се могла и требала да закључује само по уза-