Delo

488 Д Е Л 0 Војницима од олова играо сам се само зато, што сом то морао радити као мушкарац. То беше почетак моје суженпчке судбине: да целога века морам изигравати комедију, да увек морам представљати нешто друго, по што бих у истини желео. Најради^е смо се ја и моја сестра играли господпна и госпође. Мојој су сестри импоновали мрки хусареки официри из гарнизоиа нашега места. Она би нрипасала матернн арншн уместо сабље, натакла би на главу стари мајкин муф, који је већ изишао био из моде, уместо калпака, начинила би од жица монокл, па би тако представљала „господина канетана". Ја бих, опет, узео из корпе за прљаво рубље какву употребљену кујнску кецељу, коју бих привезао наопако те да би од ње начинио шлеп. огрнуо би мајчин стари огртач, а сестрин пољски шешир, за који бих заденуо какав цвет од јоргована пли коју ружу, ради већег украса, намакао бих поносно на потиљак. те само да бнх спреда остало на челу више мес-та за „шпшке", н уображавао бих да сам лепа и отмена дама. Кад сам дошао у град, у школу, отпочели су мо.ји данп јада и чемера. Дете, које није као друга деца, не бн требало да се васпитава по истој шаблонн. На мене би био прави благослов какав увиђавап прпватан учитељ. Гимназија, у чијн је украс требало од тада и ја да се убрајам, била је за мепе бар првих година — просто мучионица. Кад би ко страшљиву девојчицу убацио у какав разред од 4<ј—50 див.љачнпх дечака, зацело сета не би међу њнма осећала угоднп, н ако бп бар имала то нреимућство, да се одмах ио спољашњости разликује од свих осталих. Ја сиромах, плашљива, сељачка, девојачка душа у мушком телу, наједанпут сам се пашао у средини ок<» педесет неотесаннх велнковарошких дечака. Ја сам полагао велике наде на ову школу, на прнјатне наставннке п .вубазне другове, али сам се грозно разочарао. Од свих оних пових мојих другова не бих .ја могао изабрати ниједнога за нријатеља, а псто би се тако сваки од њих захвалио на мом прпјатељству, кад бих му га понудио. Ми смо билп и сувнше различни по навикама и васппгању. Главни наставннк нашег разреда беше човек, којпјенезграпнпм шалама на рачун мог и сувише детињастог и срамежљивог понашања радо изазивао подсмех код мојих другова, који и без гога беху и сувише готови на свакојака задиркивања. Прост и орамежљив јесам био, то је истина; данас се п сам морам томе смејатп. ћ'ао доказ моје ондашње претеране срамеж-