Delo

ВАСПИТЛЧКВЕ ЗАБЕЛКШКЕ 439 -ЛјНВС/сти, којој је може бити био узрок у мојпм неприродним ур^епим^особинама, да овде само споменем, да се више година нисам могао одважити. да се служим општим ђачким нужником. ^Тјајзад сам се ближе упознао са неколико ученика мојега разреда. За ]едног ученика, једног Пољака, који је био леп као пГГсан. био сам се веома заинтересовао. Он је био, ако се људскн опомињем, моја прва љубав. Смео сам га љубити у свакој прилици а да то не падне ннком у очи, јер је код Пољака љубљење веома у обичају. Ја сам га обдаривао малпм поклонима, показпвао сам му у свакој могућној прилици наклоност, те да би и он мепе љубио, алн на моју превелику жалост он је то чинио сасвпм хладно. Он .је био млађи од мене, те мп друговн из мог разреда јако пребациваху, што се дружим с овим дететом а њих пренебрегавам. Али је моја наклоност ка овом дечку била толика, да ме се ништа није тицало шта гокоре моји другови. и да мирно подносих оне непријатноети од њих, које су биле носледица ове дружбе. Ои је бпо према менп само површно љубазан, као и свн Пољацп што су, његова наклоност к менп не беше врло дубока, и само му је ласкало, што га одликује од осталих један ученик вишег разреда.

Један мој наставнпк, леп, нежењен човек, беше мој идеал. Он нам је предавао Историју п Оемљопис, моје најдраже предмете. Да бпх му се допао спремао сам се из његових предмета за сваки час с највећом марљивошћу, и редак је случај био да му нисам знао одговорити на пптање. Њега сам и у сновима сањао.— — — Када сам положио испит зрелости, на којем је и он био међу члановима испитног одбора и ако ми у последње време није ништа предавао, иа ми учини по дужности опроштајну посету, пољуби ме он прп растанку у чело, желећи ми срећу у будућности и срећан пут. Овај ме .је пољубац толико узбудио, да сам се једва уздржао да га не загрлим. II дан-дањи ми је жао што то нисам п учинио; мислим да би ми опростио ову неучтивост. Последње годпне мојега школовања бнле су боље по мој несрећан почетак. Моје су оцене биле ваљане а наставници су ме похваљивали за узорито владање — несташко нисам никад ни био. За последње трп године био сам шта више ирви ђак по оценама, те су ми и друговн, нз сопствених побуда, признавали некп ауторитет. Могао сам дакле рећи: крај добар, све добро. Ову ми је награду дуговала н сама судбина, за опе многобројне