Delo

408 Д Е Л 0 Против слика, једне од формалннх ознака новије песме, ударио је Поповић и непосредно, каоно пре стотину година Рабенер, ироничном Похвалом слику. Он вели: Немој, друже, навлаш себи ружну славу тећи, Безобзирно из песама стихове гонећи. Тко ће иолзе избројати, које слик нам носи; Зато, веле, без сликова стихови су боси. џ Када перо зубма грпскаш, мучан, шта ћеш рећп, Слик запитај, па ће мислп ко река потећп. Одмах затим наводи и очигледне примере, од којих је нарочито први карактеристичан: Хоћеш песму да саставиш, не знаш каквом грађом, Каквим цвећем да пскптпш, слик ти вели „крађом14. Пишеш оде меценату, сумњаш, шта ту треба, Слик за леђи проговара „стихотворцу хлеба“. Кажеш ли му да Је врли сриски родољубац, Слик потајно уздишући вели „родогубац“- п т. д. Ређа тако још осам парова, у којима други стих — слик — казује истину. Завршује: Тако мпслп растројене слик удесно крпн, Те пз њега невешт певац песме ласно црнп. Дословног слагања п нема толико, а ннје га управо, баш у језгру песме, ни могло бити због разлике у нашим и немачким речима које се лако сликују; али оно што је главно, слагање у мислима, пстиче се лепо. Поповићеви су обрти у примерима по себи духовитији него Рабенерови, али су баш због те духовитостн некако промашили циљ: — да хвалећи куде; јер, право рећи, баш хвале, и кад би било онако, не и без разлога. Оно пак што је Рабенер хтео показати својим примерима, илустровао је Поповић, и нехотице, боље можда нешто натегнутнм паром: Тко ће ползе пзбројатп које слик нам носи: Зато, веле, без слпкова стпхови су босп.