Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРИКА СЈЕНКИЈЕВИЋА У 3 КЊИГЕ ПРЕВОД С ПОЉСКОГА ДРУГА ЦЊИГА (НАСТАВАК) На ту помисао њу је спопао такав страх и тако јој дође жао, да је за тренутак гледала у будућност веома престрављено. Дође јој да се сита наплаче. Да је било ту г-ђе Емилнје то би она исто учннпла у њену наручју. Толико је била обузета тежином окривљавања себе саме, да би сматрала као сушту лаж кад би дошао когод и стао је уверавати како је она: „невина као голуб“ — опа би то сматрала као нешто што не стоји у истини. У тој њеној душевној пометњи најстрашније је било то да јој се у првом тренутку учинило да је странпутица неизбежна и да јој се учинпло да ће у напредак бити све горе н горе, да ће је „Стах“ све мање волети, и да ће бити у праву да је све мање волп; једном речи: није знала како да се помогне. Логика јој је говорила: сад је још све добро у поређењу с оним што може битн сутра, прексутра, кроз који месец, кроз годину дана... А у пптању је цео њихов век. Стаде напрезатн своју сироту главицу да пронађе ако не пута а оно бар какву стазицу којом би се могло изаћи из тог врзиног кола од несрећа. Најзад после дужега напрезања, после силних суза, учинн јој се да види пред собом неку светлост. II та светлост бивала јој је у толико јача, у колико се она више загледала у њу.