Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 411 Било је нешто што је јаче од логике несрећине, нешто важније од учињених кривица и увређенога божанства, које се умело само срдити — а то је мплосрђе Божје! Она је скривпла, н она ће поправити. Треба својега „Стаха“ да воли тако да он нађе у њој све што је њему у срцу нестало. Треба јој бити стрпљивом, те не само не нарицати због овакве своје судбине, него .још захвалити Богу и „Сташи“, што је та судбина таква, као што је. Наиђе ли тежа туга и брига, сачувати је у срцу, и истрајатн много, врло много, ма то ишло на године, док не стигне Божје милосрђе. Сад се та стазица стаде ширити у прави царскн друм. „Нећу залутати!“ — говорила је у себи Марина. Дође јој да се заплаче од силне радости, али није хтела то себи да допустн. Сем тога Стах може сваки час бахнути, па треба да је затече са сухим очима. Замало па ето и њега. У први мах Марина умало не обисну о врат, али је осећала да је у погледу на њега толико скривила, да је задржа нека нагла несмелост. Он је пољуби у чело па запита: — Нико није долазио? — Била Емилија, али ннје могла остати дуже. Доћи ће У идућу недељу. А он се на то узнемири: — Ах, Боже мој! А тако бих волео да сам се видео с њом; што ми то није јавила? Знала сп где сам. Што ниси по^ мислила и на мене? Она пак као дете, кад се правда, стаде зборити са сузама у очима и гласом, који дрхти, али и поуздано: — Није тако, Сташо; живота ми мога само сам о теби мислила! XXII — Био сам тамо, госпођо Бигјелова и господине Бигјеле, — говораше весело Завиловски код куће ових — гледали су на ме помало као на пантера, а понешто и као на вука, али сам се ја показао веома припнтомљеном зверком. Нисам радио ништа, одговарао сам више мање нрисебно. Одавно сам запазио: да се с људима може много лакше живети него што из-