Delo

I 248 Д Е Л 0 Завиловски га је прнлично волео. После неколико састанака учинно му се тако грдно огранпчен, да му није нп на ум падало да буде саревњивим. У место тога чак му је бнло забавно гледати га. Волеле су га и ове даме, и ако су допуштале себи прплпчно шале на његов рачун, а каткад нм је био просто лонта, коју су бацале с руку на руке. Његова пак глупост нпје била туробна, нити је нзазивала неповерење. Пмао је пекакав хумор монотон, а осмех сасвпм чудноват, о чем је можда и знао, алп се волео осмехнутн него намрштнти. Био је добро васпитан, а умешан у свету, при том се одевао укусно у чем је могао Завпловскому служити као учитељ. Овда онда бн задао тако понеко питање, до се човек просто нрекрсти од чуда а то је младе ове даме веома занимало. Једном је слушао како г-ђа Броннчова говорн о поетском задахнућу, па ће запитати Завиловскога: „Да ли зато што човеку треба илн не?“ — и у први мах збуни га, те није знао шта да му одговори. Једном ће му опет г-ђа Анета рећи: — Јесте ли писали кад стихове? Донеснте нам коју песму! Коповски је тражио да му оставе рока до сутра. Али сутра дан опет или је заборавио или није могао наћи, а оне, добро васпнтане, те му нису ни напоменуле за његово обећање. Толнко им је бнло прнјатно видетп га, да му нису правили непрнлике. У том и нролеће би на измаку, наступаху трке. Завиловски је добно позив да за све то време буде код Основских; давато му је бпло место према госпођици Линети. Он је у њу гледао као маче у жнжак. У сјајној тоалети, у дивну шеширу са црннм насмејаним очима, с њеним спокојним лицем, нешто порумењеним од с-вежега поветарца, учннила му се она правим пролећем и рајем. Бративши се дома онјевидео само њу, само о њој мислио, за њу му само срце куцало. Неиријатељ му је био онај свет у коме су се кретали, што се тискао ближе до кола да забавља г-цу, н некако био му туђ, алн га је њен поглед награђивао за све. Под утицајем светлих сунчаннх дана, лепе погоде н топлог встра и оне младе девојке, која му стаде бивати све дражијом,живеојекаоу неком сталном заносу. Осећао јеу себи младост и сплу. Каткад бп се на његову лицу показало одиста нешто орлујско. Часом би му се учпнило да је као неко разбрујало звоно, које само звонп и оглашава на све стране како је сладак живот, оглашава како је слатка љубав, како слатка