Delo

ПОРОДИЦА ПОЛЛЊЕЦКИХ 249 срећа. Сад је и радио вииге и списивао тако лако, као ннкада дотле, а у његовпм се стнховима осећао као неки опор задах тек разорене ледине, нека бујност као у млада лишћа, као шум птичијих крила, кад оне прелећу по угару н као неке бескрајне дубраве и поља. Осетио је своју снагу н престао се стидети песништва чак и пред непознатнма, јер је разумео: да у њему има нечега, да нешто тиња и да има шта изнети пред оно мало биће. Полањецки се поред своје трговине заноспо и за коњима, и никада није пропуштао прилику да гледа трке, те гајетако виђао у друштву Основскнх н г-це Кастелн, како у ову гледи као у икону, а једном га у канцеларији и запита: да лије заљубљен. На то му Завиловскп одговори: — Ја не, него моје очи; алн ће Основскн ускоро отпћи, а она и тетка јој такође, и све ће минути као сан. Али није говорио истину, јер ни сам није веровао: да то све може проћи као сан. Напротив, осећао је да је за њега почео нов живот, који може уништити одлазак Кастелкин. — А куда намеравају г-ђа Броничова и г-ца Кастели? упита даље Полањецкн. — Ово што је остало јуна и месец јули провешће код Основских, а после као да ће у Швенинген; алп то још није поуздано. — Основскпх је летњиковац трн миље одавде — рече Полањецки. Већ је неколико пута дотле стало Завиловскому јаче лупати срце кад бн се запитао сам: да ли ће га Основскп позвати к себи, или не? А кад су га једном позвалп и то наваљујући у велике теме: како би то њима било особиго мнло, стаде се нећкати, изговарајући се на послове п како нема времена за то. Г-ца Кастелп слушала је са стране, подижућп у вис своје златне обрве, а кад је пзлазио пришла му н рекла: — А што нећете да дођете до летњиковца? Он нрво разгледа да ли га неће ко чути, па онда рече гледећи јој право у очи: — Бојнм се. Она се насмеја п поновн питање Коповскога. — Да лн сад треба што на то нли не? — Треба — одговорн јој он уздрхталим гласом — да мп ви кажете: дођи!