Delo

276 Д Е Л 0 гао крити и прећи заборавом а да у исти мах углед Француске не претрпи озбиљап удар. Француска влада није се ни мало збунила овим кораком Ватикана. Она је још озбиљније одговорила на протест папнн — одазвала је свога посланика на папскоме двору, Низар-а, и на тај начнн прекинула дипломатске односе. Овај одлучан корак француске владе хтели су експлоатисати н прпјатељн'и противници њенн. Противницп с намером, да је код биготне сеоске масе још већма компромитују, а пријатељп, напреднн елнменти, да тим поводом изнесу као неопходно и неодложно решење великог културно-политичког питања — питања о одвајању цркве од државе. Подједнаком енергијом министарствоКомбовоумело је да одбије противнике аисвоје пријатеље да упути на стрпљење. Нити је од великог интереса нити од значаја оно што се дебатовало повсдом интерпелације у францускоме парламенту 14 маја. Оно, штоје мннистар председннк, Комб на крају дебате обећао, од највећег је значаја у целој овој кампањи. На име министар председник је с тврдим уверењем умнрпо своје пријатеље, да је пптање о одвајању цркве од државе зрело и да се дуже не може одлагати. Чим се сврши на јесен буџет, изнеће се оно пред нарламенат, а то ће бити у почетку 1905 године. Кроз кратко време изнеће се дакле на решавање ово замашпо питање, пнтање о одвајању цркве од државе. Вековима оно постоји на Вападу. Читави историјски периоди испуњени су једино борбом између цркве и државе, духовне и светске властн, питањем о компетенцији једне или друге. Безброј жртава падало је, силна се снага са временом утрошила у тој страховитој борби. Оно .је н опда остало нерешено, када је после оцепљења протестаната од Рима, после крвавих релнгнозннх ратова, ауторитет папе спао до немоћи а утицај вере престао да буде онако силан фактор у јавноме жнвоту Запада, и онда, када је развитак духа људског учинно онако огромне наиретке. У Француској је само за једно кратко време било скииуто с дневнога реда и решено: за време велике револуције. Али је Наполеои I опет васпоставио одиосе с Римом, закључивши Копкордат. Католичка вера постала је и опет државиом вером. II заштнћена, као државна религија, католнчка црква инје презала да се унушта у политику, — јер црква, а у истннн напство, није могла никада заборавптп власт, којује некада имала. II ма колико црква