Delo

294 Д Е Л 0 ВЕЛИКАН Пзникне к'о из праха што никне њежан цвет, Украси врт Господњи, задиви жељан свет, Забави око тренут, два; увене — па је пра". Одјекне као труба у тпхи ноћни мрак, К'о гласник више силе, к’о вечног духа знак, Узнесе за трен своју моћ; умукне, — тија ноћ. Узлети кано соко и снажни пусти крик, Високо, хеј високо, к'о смели победник, Ал’ тренут иа је сјај му сав у праху где и мрав. У БУРИ Још траје дан ал’ облаци тавнн Сенкама својим прекрилише равни, Те место светла наста полутама, Полуноћ наста место ведра дапа. Оморан ваздух као да се згусну II стаде мирно, без даха, без крета, К’о тучна маса навали се тешко На слаба нлећа суморнога света. Одједном тамо негде од видика Загрме мукло, за тим брже, јаче II проломи се, оштра муња сену II млазевима нлах се пљусак заче... А мене сетна, напуштена самца, Гледајућ' бујнн дажд како се слива, Мисао једна одведе далеко, II занесе ме успомена жива.