Delo

РУСЛАИ II ЉУДМИЛА 349 Бесрамне своје тврдиње, Немоћни он је тек мучилац Прекрасне, младе робиње. Около ње он немо ходи, Опакп куне удес свој... Но мој витеже, дан проходи, А тебе тражп санак твој“. На меко маље Руслан лежп, Пред издишућим пламеном; Он жудно изгледа за сном Врти се, мучи, но сан бежи... „Узалуд!“ Витез рећ' ће сад: „Не спава ми се, оче! Јад Клонулу душу трза жнви; Дај, срце моје нек оживи Беседе твоје свети над! Питању дрском прости ми; Кажи се, ко сн, доброчннче, Непојмљпв судбе мнљештче? Пустпњи ко те догони“? С осмехом тужним главом махну, II рече стари: „љубезнп сине, Нећ и не памтим земљу даљну Суморни крај. Рођени Фин, Кроз доље, менп знапе тада, Околних села гонећ' стада, Безбрижни младић, знађах ја, Само дубрава сенн плавне. Поток, пећнне нланина II дивље, снротне забаве. Но у тишини днвотној Живет' мн не би удес мој. „Тад у близннн нашпх стена, Ко цветак нежни, усамљена, Напна беше... Међ другама Славнло с' њено лнце бајно. II једног јутра зором рано Пзјавих стада у тамнн луг;