Delo

868 Д Е Л 0 својнм малолетним синчићем, одан и веран својој музи. У самоћи његоврј, чешће га посећиваху његови пријатељи и поштоваоци. Са даљнпх отока и са разних страна простране земље, народ често у великим масама долазаше на овај усамљени оток, на ово заборављено место да види свог незаборављеног песника. Песннк — пустињак задахну ово кршевито и пусто место, духом II ЖИВОГОМ. Најлепше песме Су-Тунг-По-а, то су песме из доба његова прогонства. У њнма нам песник ванредном лепотом опнсује своју самоћу, свој изгнанички жнвот, усамљенн предео и дивљу природу овог пустог отока. Али у ту самоћу и у ту пустолину песник уноси жнвот и топлину своје душе. Преко тихе пучине мора разлежу се у дивним акордима меки и сетни звуци а голо кршевито стење покрива мирисно цвеће, које на том кршу цвета задахнућем једне велике песничке душе. Ево како песпик — изгнанпк оиисује место свога заточења: „У пебо се диже гола сгена: Пустолппа да етрашппје пема. Рушенппс свуд од тврдих стена Почивају од вечнпх времепа." Ова друга несма, коју је иесник такође написао као нзгнаник, у оној дпвљој самоћи, далеко од своје домовине, спада међу најлепше песме ове врсте. Она гласп: „У самоћи, време дане носи, Гледам цвсће где ветар разноси; С облацима ту по југу блудим Са тицама к северу ја жудпм. Бука мора и гром надвикује Хриди стењу а вал запљускује 0, како је далеко мој крај Залуд молбе, залуд уздисај“. Са смрћу ова два несника, може се рећи, да је изумрла и хпнеска лирика класичног доба. Доцннја ноезија, или је слаба копнја старе класичке ноезије или су то слаби стихови без духа и живота. Са своје пегдашње сја.јне висине, она се спушта ннско, на земљиште свакидањег живота. Она ступа као најамница у службу друштва и статежа. Она се повија за друштвом, служи н.еговннм слабостима и ћефовпма појединаца и, често из друштвеног кала извлачи златне двоколице власника н великаша. Она постаје помодна роба, која внше не служи