Delo

372 Д Е Л 0 воље, на крају крајева признаје. Но и у овпм својим песннчким (Ј)илософијама он нам се вазда јавља као прави песник. Његова философија, није нигда главни предмет, ни мотив, већ резултат његових песничких осећаја, као што се јасно може видетн из следеће мале песмице, која гласи: Ј Е С Е Н Гледећ' тужно у сунчев залазак Лишће жути, спремно па одлазак. II опада. на ког дође ред На чнју ли жељу? НиЈу заповед? У другој иесми коју ћу навести, песннк одриче све и у све сумња, али инак кроз ту сумњу, која све одриче и руши, па чак и саму веру н богове, тајанствено одјече унутрашњи глас тајне верске слутње. Ево те песме: НЕВЕРНИК •Ја се само смејем, кад гомилу гледам Кад Богове моли и свемоћног Фо; Од вечнога иоста, тело се умори А од свега другог, с душом исто то. Обмана је све. -Је л' у људској снази Да са својим оком, ветра сен опази? Ако је Богова, нек' се јаве коме! II за глупим светом, верујућ’, ево ме. Само један велики несник могао је да песмом искаже онај тајанствени упутрашњи глас наше душе, који нам, онда кад све порушимо у својој сумњи, из своје тајанствеие дубине узвикује: е риг 81 пшоуе! Зар нам из оне треће строфе: Обмана је све. Је л’ у људској снази, да са својим оком, ветра сен опази? у којој песник одриче све. не одјече онај тајанственп глас наше душе, који нам шапуће: не видиш али веруј! Како је дивно овај песник умео да изрази у својој песми оно „нешто“ што се не да ни очима видети ни речима исказати, које само наша душа слутп. Тако што у стањује покадшто да постигне само један велики песпик. Горње две песме довољне су да нам прикажу песника