Delo

400 Д Е Ј1 0 на девојку44. Марина је пређе чешће загледала у ту књнжицу и читала у њој те речи, али је њихово право значење схватнла тек у последње време, за време оног духовног процеса, кроа којн је прошла, кад се вратнла пз Пталије. А тај се процес у њој свршио на тај начнн, што се она измирила са својом судбином, алн у друштву нпје допуштала ни да се помпсли да она није срећна. Она је у себн тврдила да је срећа истнна сасвим друкчије нешто, него што је то она замиш.вала, али да лритом ннје ништа мање ствариа. Одиста, кад би јој на пример Бог дао моћп да наређује људским срцима, она би хтела да Стах њој указује, не више уважења, него више оне брижљивости, какву он може и уме да укаже, п какву је у своје време указпвао Литки; она би желела; да његово осећање према њој буде мање трезвено; да у њему буде оно зрнце поези.је, које .је било у њене љубави. Али опет, с друге стране, било је у ње неке наде; да с-ве то може доћи доцније, а после јој долазило на ум п то: све баш и да не дође, ваља Богу бнти захвална, што јој је дао вредна и ваљана човека, којега је она могла не само волети него п цепити. Често би се замислила: с ким би га могла пореднти, н није нашла никога, ко би могао с њом стати на равно. Бигјел је красан човек; али у њега нема тог иолета. Основскому, при свој његовој доброти, недостајало је оне реалне енергије и рада. Машко је био већ сасвим нешто ниже. Завпловски јој је изгледао више као какво ђенијално момче, него као човек. Једном речи Стах је излазио п сувише високо изнад свих њих. А ресултат је свега тога био: да .је она имала све внше вере н поуздања, п све га више и више волела. Уз то ограничавајући себе, предајући му своје ја, приносећи на спалиште њему своје маште п свој егоизам осећала је, да се све више душевно разрађује, да бива све згоднпјом и лепшом, да ннкако не пада у низину, него да се нење на неке висине, на којима је душа све ближа Богу, и наједаред опази да је у том сва срећа. У то време Нолањецки је бивао често ван дома, те је она често остајала сама и често размишљала, као паметна и искусна жека: „Па човек мора да се стара да би био што леиши, а ја кад нисам ништа ружнија, него што сам била — шта онда фали! А да је друкчије, ја би се можда покварила!...“ Није .јој нн на крај памети било: да баш у том има више мудростп, него, на пример, у свем размишљању н ћаскању го-