Delo

УСПОМЕНА С ПУТА 301 Молила сам је да мп бар спрему да, ал' она ми ни то није хтела дати. Па ето видите и сад сам зато дошла да је још једном нре њена поласка молим да буде добра са мном, да... Ту не доврши. Ноново се заплака. За младу, осетљнву душу Павлову то је било и сувише. II њега нешто у гушн стеже и дође му да се и сам заплаче. „Сирота девојка“, мислио је, „како је скромна, како мало тражи, па и то мало њена јој рођена мајка не да! II носле само тих њених неколпко речи стара му се иредстави у сасвим новој светлости, а исто тако и лепа Лота. Његова ранија симпатија према њима двема поче да бледи, да слаби. Дотле пнтересовало га је све оно што се односило на Лоту, а од тада решио се да више нп речи не говори о њој, и то да покаже госпођи на сасвпм демонстративан начин. Наравно то је госпођа одмах приметила. Лоту у његовим разговорима са старом, кад бн ^остали на само, заменула је Берта. Нпје иропустио ни .једну прилику а да не каже што год у њену похвалу. II борба је између њих била јавна. Само п поред тога њпховп се дотадањп одношаји нису мењали, онн су и после тога остајали по вечери и разговарали и нграли карата. Једном приликом седећи тако с њима запнтао пх је да л' бп хтели да то вече иду у онеру, и молио их је да му дозволе да он узме улазнпце. Давао се Нагнеров комад (ЈбИеггПипгтипц-, н пре но што је мајка одговорила, рече му Берта, да јој је јако жао што не може да прими његову љубазну понуду, пошто, рече, сутра се враћа у Лајпциг. Томе одговору њеном нпје се надао, и би му жао. Оно на што је често помишљао: „сад је гледаш, на је више никада нећеш видетш*4 испаде поново преда њ’, и већ му се познанство с њом нредстави као нека слика пз давне ирошлостн. Тек је била прошла недеља дана од њеног доласка, али п то кратко време било нм је довољно да ностану пријатељи, као да су се још из детпњства познавали. Тога вечера пошли су ранпје да легну но обнчно. Он је мпслио да је нспрати сутра на станицу, али ношто ннје хтео да јој то мајка не зна, пптао је, да нема шта нротпв тога, п на његово велико нзненађење она га је молпла да не нде. После те њене жел,е мислно је да је не пратн, с&мо је хтео да јој сутра дан каже збогом. Кад се Берта сутра дан опраштала могло је бити седам сатп. Кола су је већ чекала и ствари су јој бнле енесене. Др-