Delo

302 Д Е Л 0 жала се доста мирно, али рекавши матери и последње збогом, заплака се, и пре но што је извадила мараму многе јој сузе падоше ннз образе. II Павле је стајао с њима, и било му је чудно да се и дотле још није заплакала. То је био тако хладан растанак да човек не бп никад рекао да се то растављају мајка и кћер можда за увек. Мати је само један пут пољубпла, и то кратким, хладннм пољупцем, и рекла јој само једном „буди здрава“. II зато је њему био врло тежак положај, морао је да ћутп, и да тако немо прати ту неприродну сцену, а међутим морао је и да се савлађује да не каже коју опору реч мајки. Све што је могао то је, да се на најнежнији начин опрости с Бертом. Рекао је да ће му њена успомена бити једна од најпријатнијнх успомена ван његовог завичаја и да му је н жао и тешко шго је њихово пријатељство тако кратко трајало. Рекао јој је да је редак утисак што је она учинила на њега, и да је она још на нрвоме им састанку задобила све његове снмпатије. На те младићеве рећи и онако уплакана, Берта се благо насмешила и захвалила му на тако лепом мишљењу о њој. Пошто она оде Павле уђе у своју собу и приђе прозору. Прозори његове собе гледали су у велики један врт, око којег су се са све четири стране низале впсоке куће. Многе птице певале су у том зеленилу испод њега, и цвркутање њихово давало је ваздуху неке нарочнте свежине. Сунце се рађало на оној страни према њему, и већ су сунчеви зраци били прошли у његову собу, али не и ниже: сав врт испод њега биојејош у хладовини. Једно кратко време стајао је тако на прозору, дншући свеж јутарњи ваздух. Неке сетне мисли почеше га обузимати. Помисао на пролазност свега поче да га прптискује, и у пркос тога лепог септембарског јутра обузе га тешка меланхолија. У својим дотле пуним, пабрекнутим прсима од здравља, жеља, снова, најшаренијих планова, иоче да осећа неку нразнину, и учини му се као да му тренутно нестаде срца у грудима. Неке бледе, нејасне слике преживелих догађаја и иознанстава, дана, момената, градова, улица, кућа, поља, шума, река и иотока, све то сплетено у пеку чудновату, магласту целину поче да му промиче испред полузатворених очију, а као у центру свега тога стоји једна јасна слика Бертина. Не нотраја дуго, а на оближњем торњу нзби часовник један. То је откуцавало седам и четврт, и тај удар трже Павла из његових сањарија. Бнаоједа влак којим иде Берта полази тек