Delo

НА БОЖЈИ ПУТ (СВРШЕТАК) V Дијеле 1874. године се кумбуљало на све стране по кршној Херцеговини. По српском су се небу носили црни облаци и наслућивала се грдна бура. На Нову Годину 1875. нукао је први — сухи — гром у Дабру, као вјесник новог времена и нових ужаса; а томе се сухом грому одазваше живе муње по Невесињу — па Херцеговом Врелу, Бишини и Крековима — од Впдова до Петрова дана, те својим оштрим стрелицама осветннчки звизнуше у ћелави потиљак поквареног, обољелог и усмрђелог турског раснаденика у исламској каљужи својећудних му зулума п безакоња. Истога прољећа, око Ђурђева-дне, док се још не бјеше распламтио пожар устанка и хајдуци се умијешали у народ а народ постао хајдуком, Лека се Мандић бјеше узврпољио као лисац на брављој прпн. Његов бистар ум предвиђаше шта од шта може изаћи, али се његово кукавичко срце грчаше шћућурено у лијевом му буџаку залуду развијених груди нред грозотом наступних догађаја и храпавим граком птица злосутница. Увиђајући пак да се већ јако загустило, Лека увнђе и оружје које има да му ннје како треба, како би бар с те стране бно снгуран те да колико-толико сербезније заплива у будуће догађаје. Пстина, имао је кубуру, нож, џефердар и шиш, али се је, дружећн се с хајдуцима, на дјелу освједочио да му све то нри хајдучком оружју не ваља ни шунље паре. Смно бих душом потегнутн, да је у ноловине хајдука с којим се иптравао