Delo

Д Е Л 0 340 јеш нашијем парама и веселиш се на нашој замуци. Онђе ти је баба прорекла шта ће ти све бит’ — и обистинило ти се. А онђе си јој ти и ови черек д’о за фалетање. Иза онога ј' она убрзо умрла, и мени предала у аманет па самрти: да чувам ови черек и кад те нађем ђе просиш поред пута да ти га дам — на божји пут: да с; опростиш мука и живота и ’одеш Богу на истину ђе ,ј’ и она, те да се тамо пред њим погледате око у око!!... — То је све сам Лека исприч'о у једној кући у Горњем Пољу, показ’о черек, затражио да му простру: истего се и више се никако не диг’о. Укопали су га пред горњепољском црквом. Бог да му душу прости! ... .„Бог да му душу прости! И не била му црна земља тешка измученим костима, као што му је овај свијет био животу и као што му је онај души и моје перо његовом покојном имену!...“ вељу ја. Велики си, Господе, и чудна су дјела рука твојих!... Београд — 1905. Рад. Тунгуз-Перовић Невесињски