Delo

ЖУТА ОПАСНОСТ 347 одликује тиме што у њој нема оних трију начела која су основица нривредном животу на Западу. Узајмљивање капитала, одређена плата за рад и утврђена новчана валута — свега тога нема у онаком облику као што .је у Европи. Позајмица капитала је замењена удруживањем уз сарадњу зајмодавца; плаћање радника — учествовањем задругара, а новчана стопа — кредитом. Производња, било земљорадничка, било индустријска или трговинска, врпш се на основицн сарадничкога удружења, пли, ако хоћете, економском заједницом. Капитале, или боље, средства за производњу, дају сви чланови. Свп чланови раде, и сви учествују у добити. У овим су удружењима чиновници, т. ј. онп који управљају друштвеним нословима, баш самп члановн њпхови. Они раде за себе, не за каквога газду (етр1оуеиг). Они су сопственпцп, а не плаћени радницп. Та друштва су иеминовно произвођачка; сви чланови скупа одиста раде, и својом сарадњом зарађују свој насушнн хлеб. Она су, наравно, п солидарна; она представљају уједињење свнх радних снага свију чланова, и сваки намерно себични поступак једнога од њих, на штету целога друштва, сматра се као заједничка увреда свију осталих. Па ношто се таква издајства не могу сиречити репресивним мерама, то је осећање солидарности једина веза која одржава јединство удружењу. Нншта није поучније него аналнзовати ностанак н практичну вредност тога инстинкта, на којем, као на основнци, посталој несвесном, почива целокупнп друштвенп жпвот у Китају; којим се објашњава његова страховпта економска снага, н који су упорно одрицали Западњацн, слабо навикрути да виде како владају начела каквих онп ннкако немају. Богаство је китајско само у солпдарном кредиту удружења, слободно руковођеним а експлоатнсаним, у име свију чланова, од једнога овлашћенога управника, којн радп — тако бпх пзгледало нарочито онпма који не познају прилике — као да је сопственик економскпх моћи којима управља. Нагон за удружпвањем, тако силан у Китајаца, може човека навестн да друпггвене појаве уопште, какве се у њнх опажају, учнни предметом ироблема пснхолошког, па чак и биолошког. Али сама међусобна сугестија, макар она трајала већ тисуће година, не бн бпла довољна да сваком појединцу, у ннтању економском, наметне солндарност силом, која далеко над-