Delo

426 Д Е Л 0 лом, могао бп корпсно послужпти п пајшпрпм круговпма читалаца „Српске Књпжевне Задруге“. Исто је тако добро урађено што су скупљене п у Задругппом пздању пзашле, са леппм и тачппм предговором Јована Скерлића, „Слпке пз жпвота“ од доброгапок. Светолпка Ранковића, јер ппсац Горскога Цара, Сеоске учптељпце п Порушенпх пдеала нпти сме, нптп ће бптп у српској књижевностпзапостављен. Поучнп саставп благородног п хуманог Досптеја Обрадовића, после свега што је Задруга од њега већ пздала, чинп пам се да су бплп излпшнп па макар п у избору М. К. Драгутпповпћа. Данас, када су жпвотпп условп целокупног друштвеног жпвота бптно пзмењенп, Досптејевп саветп имају пптереса само за онога. којп радп писања хоће њега нарочпто да студпра. Де Ампчпсова Холандска и требала је и нпје требала да пзађе у пздању „Срп. Књпжевне Задруге“. Уопште радовп овакве врсте треба да уђу у комбпнацпју само онда, ако онн не запремају место каквом озбиљном п темељпом раду из областп псторије, културе. цпвилизацпје, друштвеног развитка и његовнм законпма, каквпх па свпма странпм .језпцпма има п доста п добрих. Што впше правога п доброга опшгег образовања треба пружити. чак н паметати, пашем свету, да бн о свему могао расуђивати као што треба п једном изаћп пз ове тако убитачне п опаспе апатпје. Избор, који је до сада у овом иравцу вршила „Срп. Књпжевна Задруга“ бпо је п сувпше несрећан. Право да кажемо ми још н данас не знамо, зашто је она издала Беухотов „Постапак п развитак народа“ и збирку Карлајлевпх осеја „0 херојнма“, ако пе због метафизичке неразумљивостн, којом се одлпкују оба ова дела, нлп ако пе због нетачностн п до завођења леиога стила Томе Карлајла. чпја фантазија врло мало одговара стварпостп. 0 „Еквпноцпју“ у нашем је листу у два маха већ ипсано п о њему ће се дати још п више и боље ппсати тек онда, кад пам га Задруга већ једном пружн у друштву са патрнотским „Хаџи-Ђером“ Драгутпна Ј. Плпћа. Војислав Травуњанин. — Као 112. свеска књпга за народ што их издаје Матпца српска пз задужбпне Петра Коњевпћа нзашао је трећп рад Стевана Сремца пз књпга староставнпх: Војпслав Травуњаппп. У овој лепој поетско.ј нрпчи опевао је Сремац „славпа дјела Војпслава Травуњанпна, сина Драгомпрова, коме очевпна беше 'Гравунпја, колпјевка Босна ионоспа а попрпште радње п гробнпца Дукља камепа“. Пспрпчао је, „како је Војислав са мало јунака својих у два маха био добптнпк двојице царева Мнхаила п Константина“ п опевао победе древнпх јупака на Љешком иољу пуЦрмнпцп п удвој код Клобука“. И без јасног грла Бујановог и Даворовпх сгруна на гуслама јаворовпм он је дао једну лепу песму у невезаном слогу, која може да узбуди п нотресе п за часак пренесе човека у она древна времена, која су Сремцу тако драга, која су минула и не треба впше ни да се враге. Краљ Јацинт. — Вредпп издавачн н уредпици крагујевачког „Ба реШе Кеуие“-а, који и поврх несавеспих паиада са извесне стране, успешио врше свој благотворнп задатак, превелп су одлнчно Лабулејево дело „Краљ Јаципт“ и у Крагујевцу пздали почетком ове годипе. Ова врло пнтересантна књига у двадесет п четнри главе заслужује велику иажњу наше читалачке публнке. Довољни су п самн патппси појединих глава иа да пзазову заинтересованост чнталаца. као напр.: „Срећа је пматн једну куму, а