Delo

54 Д Е Л 0 Набрзо иза тог иа се и Зеинил ожени. Звао је и Леку у сватове, да ли искрено или на пријевару о том тп не бих знао казати, али ко да му ходе? Зар је мало што му је отео јараницу, навигао на њ тазбину да му о глави ради, но још и тај најновнји ударац;? Онога дана кад су Зеинилови сватови с уплаканом и сплом довученом Везирком стигли Крвавчеву хоџаку, Лека се био завукао у г.усту јеловину наврх Сомине, само да не гледа својим очнма како коњи ^уђнх сватова хржу око оне К0ЈУ је он стотинама пута у свом наручју грчио, и како се туђн прстен блнста на њеној руци. Отада међу Леком и Зеинилом настаде крв и нож; пзбјегавали су један другога, па чак се у понеким случајевнма и вребали да се огледају; Лека је то желио ђе на-само, а Зеинил наравно „ђе гледају војске обадвије“. А све то поради једне женске главе; Лека због отете драгане, а Зеннил због заведене буле која му је љубом постала а која никад не пропусти часа а да Лекнно име са сумњивнм жаром на изблијеђелим јагодицама и тешким потајним (а и врло примјетним) уздахом не понратп. Лека се, као обазривији и мудрији и човјек нејачег заплећа, држао на варцу и уклањао с јавннх биљега, не желећи бити луди нншан кивних и харли потурица, и унеколико се задовољавајући тим штоје он Зеинилову кадуну давно п давно превио иреко кољена и наћефирао се с њом. А то је баш оно од чега се Зеннил иза сна трзао, потајно мучен онравданом сумњом за женпну невиност, особито од нрве брачне ноћи. Кад све то знамо, јасно нам је шта све желе један другоме ова двојица до скора нераздвојних другова; и није никакво нзненађење, ако се ђе у животу срету с исуканим јатаганима један протнв другога. Под овнм ваљда првнм н најјачпм потресом у свом вијеку Лека се за неко вријеме био оставио својнх ђавола. Али оно што човјеку нређе у крв једном за вазда, не да се лако одстраннти. Те се и Лека, послије свих тих нретрпљеннх јада и болова, лати нонова свога старог прирођеног заната — лунештва. Пзмеђу многобројних ситнијпх марифетлука н крађа, изннјећемо само неколике најзанимљивије, онако како нам која на памет дође. На годину дана иза горњег случаја Леку тн однесе враг некуд преко Морина. Ту нагази на латинске колибе, које су Хумњаци што љети издижу туда на катуи и нснашу начетво-