Delo

повукао Један од његових најбољих пријатеља, да тиме објави околнни смрт Јанкову — разлегло се широм Српства и тужним гласом својим дало нам је да знамо: да нам је пакосна смрт из средине наше и опет отргла онакога сипа и борца, какав је био: Јапко Веселиновић. II што год српски дише, у свих седам делова раскомаданога Сриства, болно је и у пуној мерп осетило, шта су Српство и књига српска имали у тренутку када су га изгубили. II с краја на крај закукало је Српство на тај тужни глас, који је долазио онамо из далека, из убаве Мачве, из Глоговца, тог маленог места, скромног очинског дома и милог бављења Јанкова. II ио особини човечије нарави, која је у нама још јаче истакнута, ми правилније ценимо своје штете и губитке, него тековпне своје. Правичнпји смо према онима што изгубимо, него према онима, које имамо. Спрам губитка код нас ишчезну све зависти просечнога медиокритета, сва његова зазирања од сваке карактерне, умне и моралне надмашностп — и онда се чује само глас признања, захвалности и правичне оцене у плачу, у јадиковању, у светковању за оним, кога смо на свагда изгубили. Како је усуда српског чудновата и неразумљива то ствар! Како су тешки п чести ти наши губици! Изгледа, као да зла судбнна из године у годину измерено и одлучено мора баш да покоси једног великог н одличног сина српскога народа. II како је онда необјашњено и неоправдано учешће наше у тим губицнма нашнм! Плачемо и јадикујемо, са великим н сјајним помпама сахрањујемо наше великане, прпређујемо светковине у знак народног пијетета, пишемо ласкаве н с пуно поштовања оцене, некрологе и говоримо: умро је највећи, најомиљенцји и најодличнпји приповедач српски! Ох, како је гадна нарав човечија, како је ужасна