Delo

АДАМОВА МОЛИТВА У дивљу шуму ирогнан из светога раја На земљу клоне Адам с големога ваја. У косу своје прсте зарчив закопао II плачућ ужас свога срца изјадао: „0 жено мила, Ево, знаш ли што нас чека На крају нашег земског краткотрајног в'јека? Ох! Створенн смо, јадни, тек за ждрЈело смрти! У главн ми се коло страшних мисли врти, Све грозно вичу: Прах и пепео си био, Пдејом сам те краљем св’јету створит хтио, Ал спознаје си отров окусно веће, Те спознаја ти среће никад дати не ће. Сад знаш да смрт те чека, распад и расуло, Да плијен црви буде тјело твоје труло!“ 0 схваћаш ли ти, Ево, ти мајко живота, Из смрти каква пр’јети роду твом страхота? А жарког, рајског ока, меке топле груди, II медннх, ситннх уста, рече мајка људи: „0, глеђн, што ли туј румени се у трави! То украо се амо рајски цвјетак ирави! Гле, преварнх се, ннје цвјетак, јагода је! Амброзијски јој мирис сластп ми одаје! 0, на ти, мужу, кушај, то нас раја сјећа, А тад ћемо нх јоште тражнт посред ц’вјећа!“ Механички јој Адам вјерну руку пружи, Гле јагода му на њој сличи рујној ружи,