Delo

220 Д Е Л 0 Јер пред њима бје пукло неизмјерно море, У море сунце тоне, морски вали горе Ко жарко злато сјају до небеског нрага. У чуду стану Адам и жена му драга, За све тек дубок уздах смогли су у груди! По пучини, гле, око Адамово блуди: На дохват оку туј маљушан оток плива, Сав бујан, ко из мора кита цвјећа жива. У Адаму је срце жељом заиграло Тад још га смирит мого ко дјетешце мало Но доћ' ће доба, да одољет моћи неће! До мора саг је мекан посаткало цв:јеће, А кроза њ р’јека силна к мору ваља вале, II бл’јешти као сребро кроз цвјетане жале. Пред величанством тим се срце им узнесе, Јехове сјете тад се, који св'јетом тресе, Над кољена се сиусте, духом пред њим пану, Ту дивну мајку земљу свето љубит стану. II глеђ на земљи чудо! Плочице од злата! Кол’ пожудно их Ева меком руком хвата. II, умјетница дивна, од њих круне двије Лакоћом благом као чаробница свије, II закити их цвЈећем, драгуљима сјајним! А већу сву надахне величанством тајним, II Адаму на главу врже — сја се злато! Тад себи мању стави — али љепшу зато! Тад дивна пјесма вине Еви се из грудп, Од миља сав се топећ чу је отац људи: „Ах — моја љубав, то је замјена ти рају! У срцу моме наћи лек ћеш своме вају! Од мудровања твога тешка и бескрајна Далеко више вр'једи чара мојих тајна. Царева бпће силних и краља могући’. Од стожера на стожер царства ће им пући, Градова много сваки имат’ ће и пука! II повјест света градити царева ће рука Ал тад ће доћн јачн: царства, робље, круне, II бисер, злато, блага нусте милијуне;