Delo

АДАМОВА МОЛИТВА 223 Од лава бранићу те, тигра, љуте змије, Нит суза бола пасти с ока твога смије!“ Љепотом рајском прва посвећена жена Тад приљуби се к мужу, ласком зажарена, II шане њежно: „Теби све то и пристаје! Ти једин јео плод си с дрвета спознаје! Задивит тко ће још се хармоннји твари, Љепоте схватит трен, док све се м’јења, квари? Ах, само таког тебе цјени моја душа, II само таког вођа срце љуби, слуша, У таку тек се љубав уздат може твоју! У души својој в'јек љепоту храни моју! Нек в'јеком сјећа те, у рају да смо били, Кад први пут смо свјету љубав осјетили!** У мору тад се сунце угасило сјајно, По земљи свуд се просу руменило бајно. „Начинит туј ћу дом, тај крај нам раја вр’једи, Љепотом нек нам буде ухјеха у б'једи!“ То рече први муж, и руке своје сили У округ грабри млади сви се поклонили, Те он им свеза врхе, испреплета гране, Те чврсто склопи све, од зв’јери да их бране, Тим први сазда храм, са женом туј да ноћи. А Ева тајно његвој дивила се моћи! Ал тад и она скокне срца разиграна, Набере цв’јећа, траве и маха мекана, Те прва кад на небу појави се зв’језда, Већ мекан лежај бјеше сред њихова гњезда.“ Тад златне круне своје објесе о гране. Драгуле сјајне крај њих, цв’јећем овјенчане, II легну тад у мах и мирисаво цв'јеће. А Ева рече њежно, схрвана од среће: „0 мужу мили мој, зар живјет л’јепо није? С небеса, глеђп, зв'језда како нам се смије! Око нас чврсту грађу твоја рука склопи, Од среће слатке, бајне, срце ми се топи, Ни лав, пи тигар к нама срнут пеће моћи,