Delo

232 Д Е Л 0 гаху, ну која њу саму задовољаваше. Морал постаде естетика примењена на живот. Врлина ту нпје ништа друго до други облик лепоте, Уметност, као и философија, нмађаше да разреши проблем бића, да одговорн на питање, шта је живот? Свако ираво уметничко дело требаше да буде одговор на ово питање. Са својим мистпцнзмом и са својим идеализмом Уатс не стоји усамљен у Енглеској. На свима пољима духовнога живота енглескога народа сретају се исте појаве. Ми их, пре свега, налазнмо у поезији. Песннци имају визије лепоте и усхићавају се племеннтим осећањпма. Њихов свет је свугде с оне стране нашег. Онн лебде између неба и земље, у апстракцији у сну н у символу. Нсто налазимо у историји и философији. Карлајл је најбољи пример за то. Ми смо склонн, да свакој ствари, ма како она незнатна била, дамо нечега духовног, да нешто од наше душе видпмо у њој символисано. Нека је ма како биће, увек иза његова видљива облика постоји за нас н нека тајна језгра, нешто божанско. Све ствари пмају, према томе, двогуби смисао. Иза ове одеће од меса, коју ми зовемо телом, станује још једно мистериозно, невидљиво биће. У свима вндљнвим стварима лежи исто тако скривено нешто невидљиво, нешто више, што нема облика, а даје се само осетнти. Материја постоји, у стварн, само за то, да у какој идеји даде спољашњу форму. Све видљиве ствари само у спмволн овога Невндљивог. Универзум је један простран символ Божанства. Језик, поезија, уметности, црква, држава нсто су тако само снмволи. Наша фантазија је приморана да вечнто тка одећу за невпдљива створења нашега разума, да беспрекидно ствара символе. Човек се, дакле, налази у власти символа. Његов живот је само видљиво откровење мистичне, Богом дапе силе, која је у њему. Време н простор, ове две нростране безне, над којима лебдп васиона н наш живот, само су маштапије, у које се умотавају наше пдеје. Иа чега има изнад свих овнх маштаннја? Оно што је створено лежи иред иама као велнчанствена дуга, ну сумце, које дугу ствара, остаје нза нас, остаје сакрнвено нашпм погледима. Ум га пе опажа, али га срце погађа. Ми о овом Нечем немамо ндеје, али пмамо за њ осећања. Мп осећамо, како је овај свет леп. Пред овом лепотом, која се укрпва у тајну, јер не знамо њена творца: пред овим лицем, које је покрнвено велом, човек мора пасти на колена и са страхопоштовањем склопити своје руке. „Одакле долазнмо? Куда пдемо? Чула незнају; вера не